Досада Божија

(„Досада Божија“ најављује свој капитални текст о великом едвардијанском песнику Г. К. Честертону, његовом сјајном „Баладом о самоубиству“…)

Вешала у мом врту, кажу људи,
сјајна су новост, и праве висине;
везујем машну, пред пут знан се трудим:
тако ће петља о врату да сине;
а сви суседи преко зида-брега,
честитају ми: „Јеси мајстор! Јеси!“
Да ли да дрекнем „ура“? После свега,
мислим да данас не бих да се бесим.

Сутра ће бити исплаћени греси.
Сад, мач ујака мог још ходник реси,
и облаци су сиви, диван дол,
а жупникова мати питу меси,
и још сам кицош, каже мистер Гол;
скувам ли гљиве – пусте сок ко злато,
ни Јувенала не дочитах – зато
мислим да данас не бих да се бесим.

Свет има дана за чишћење вечно;
за распадање; за ковчег и кривце;
и Х. Џ. Велс се смири игром дечјом,
и Бернард Шо зна да опусти живце,
рационалисти разуму дорасли -
и кроз прашуму путић се удеси
толико тајни небо не објасни -
мислим да данас нећу да се бесим.

Порука

Принче, не чујем трубе славе, части,
ал кола пуна смећа шкрипе; где си?
Твоја краљевска глава може пасти,
али ја данас нећу да се бесим.

Дејан Милићевић, дипломирани сликар, рођен 1964. године у Крушевцу.

(сјајна дадаистичка песма, тада јеромонаха Николаја Велимировића, писана као прилог за чувену Винаверову „Нову пантологију пеленгирике“. Наговештава свечовечанска стремљења Светог Николаја и показује како се и најрасутије модернистичке тековине могу, благодатним замахом, сабрати и преусмерити ка Христу.)

I.

Ланда Пуранда, звани Човек-Нечовек
говораше садећи лук у једној чајџиници
на Гребену Добре Наде:
Доћи ће, о доћи, предчовек и
почовек, лепи као смуђеви, и потпуно
асексуални.
И би јутро и бејаше Калимегдан.

II.

Зашто лептири не носу о врату клепетушу,

да би се знало кад је време да се пије бела кафа? Докле ће облацима владати позоришни власуљари?

III.

Шарени шљунци говораху уздисајноме трњу:

Маказе не могу разумети електричну влагу мастила, јер је Бог злореких Хималаја царовао у доба кад је само за позване био допуштен цвргави пасош орнитологије и збунтована пиротехника корала.

Зрикави облаци говораху на једно око бумбарастим и шареним шљунцима: Зар је потребно да Нечовек пали свећу и натиче, као мрзитељ и лакташ, наочаре на очи кад хоће да чита роман у Daily Mail-у.
Последњи препирач.

Над Хеопсовом Пирамидом издизала се велика реклама енглеских сапуна, које је нечовек презрео у својим плахим визијама.

IV.

Јарекања-брадекања чучну, уз гудало у своје руке, жалобно цијукну и отпоче да свира по огледалском лику.

Најбоља форма радиотерапије није патристичка егзегеза.

Ко се уторником гњура у море, може се суботом претворити у кртицу.

Нема даждевњака који не жели бити мравојед бесмрћа и кенгуру вечности.

Сто седамдесет столећа дувао је Нечовек у свиралу. У сто и осамнаестом никла је најзад од његове свирке шебојаста висибаба.

V.

Дајте ми столећа – да исцедим тренутак! Дајте ми океан да напабирчим грам соли! Дајте ми Александријску библиотеку да препишем правило тројно!

Дајте ми прашуму да истешем чачкалицу! Дајте ми гром да запалим цигарету! Дајте ми Надчовека да створим Нечовека!.